Dušan Kovačević: Sabirni centar (7)

LIČNOSTI U KUĆI: Miloš Stanković Mihajlo Pavlović, profesor u penziji. Vesna Kljajić Ristović Tetka Angelina Vladimir Grbić Ivan Pavlović, sin profesora Mihajla. Oduvek bio porodični problem. Takav i ostao. Suzana Vuković Leposava-Lepa Pekarka, prva komšinica. Žena pokojnog Marka pekara. Srđan Sekulić Simeun Savski, berberin. Brat pokojnog Stevana Savskog Kesera. Sanja Moravčić Jelena Katić-Popović, lekarka, energična i savesna žena. Nenad J. Popović Petar, bivši učitelj. Napustio prosvetiteljsko zvanje i prešao u slobodne arheologe. Kristina Jakovljević Pevačica Ilije Rajkovića. Emir Bunjaku Mladoženja Dušan Gladić Muzičar Učestvuje orkestar Dunavski biseri, Apatin LIČNOSTI U SABIRNOM CENTRU: Aleksandra Belošević Pokojna Milica Pavlović, žena profesora Mihajla. Umrla u najlepšim godinama. Takva i ostala. Miloš Macura Pokojni Stevan Savski Keser, bivši ratnik, čovek čvrste grade i čvrste misli. Otac pokojnog Janka Savskog, koji je za života činio sve ono što Stevan nije voleo. Milan Vejnović Pokojni Janko Savski, vek proveo za kafanskim stolom. Dva puta napuštao kafanu da vidi kakvo je vreme i treći put kad je umro. Visprena danguba. Ljubiša Ristović Pokojni Marko Pekar, umro je od tuge za pekarom, onih godina kada je uvođenje male privrede bilo daleka budućnost. Strašno ljut na živu ženu. Zoran Bučevac Pokojni Doktor Katić, za života bio nadaleko čuven i cenjen lekar. Taj glas ostao i posle njegove smrti. Dimitrije Dinić Pokojni Srećko Ruzmarin, harmonikaš pre i posle smrti. Nadimak Ruzmarin dobio od silnih svirki po svadbama. AUTORSKI TIM: Reditelj: Darijan Mihajlović Asistentkinja reditelja/dramaturškinja: Nina Plavanjac Aranžer i kompozitor: Aleksandar Sedlar Scenski dizajn i dizajn plakata: Zoja Erdeljan Asistentkinja za scenski dizajn: Nina Popović Kostimograf: Marko Marosiuk Scenski pokret: Bojana Matić Majstor scenske maske: Miroslav Lakobrija Dizajner svetla: Radomir Stamenković Video art: Andrija Lima Mihajlović Lektor: dr Dejan Sredojević Inspicijent: Goran Grubišić Suflerka: Vesna Galešev Korišćena kompozicija Cveta trešnja, Zorana Simjanovića REČ REDITELJA SABIRNI CENTAR – ili: ipak se okreće Za mene, pozorište su daske. One znače život. A život bez kraja — nije život. Zato me Sabirni centar uvek vraća istom pitanju: gde prestaje kraj, a gde počinje početak? Ovaj tekst nosim sa sobom još od studentskih dana, od mog profesora Ljubomira Draškića, koji ga je postavio po prvi put 1982. godine. Tada je vreme bilo drugačije. Danas je drugačije — ali ne onoliko koliko bismo voleli. Naš odnos prema smrti ostao je gotovo isti. I dalje joj se smejemo. I dalje je maskiramo šalom. Jer nas ništa ne nasmeje kao preterana žalost. Kovačević piše o rušenju koje se ponavlja. O krajevima koji se lažno predstavljaju kao novi počeci. O mentalitetu koji je naučio da preživi sve — osim promene. I tu dolazim do onoga što me najviše boli: plašim se da smo se previše navikli na kraj. Dok Pavlović hoda između dimenzija, i pozorište je godinama hodalo između prostora. Menjalo je zgrade, ali ne i suštinu. Jer pozorište ne pripada zidovima. Pripada mogućnosti. Žan Vilar je rekao da je luster u parku video u pozorištu. Bez te vere da je nemoguće moguće, pozorište bi nestalo. Ali mi i dalje zamišljamo. I ponekad se zamisao ostvari. Kao sada. Kada je pozorište — ovde. REČ DRAMATURŠKINJE Postoji li život posle smrti – i postoji li život pre nje? U drami Sabirni centar, likovi u svetu živih kreću se u zatvorenim krugovima: u sitnim obračunima, repetativnim navikama, malodušnostima i sebičlucima, koji na prvi pogled ne izgledaju tragično, ali ostavljaju njihove živote ispražnjenim od smisla. Nasuprot njima, likovi iz sveta mrtvih, nose snažnu, bolnu čežnju – ne za večnim mirom, već za još jednom prilikom da žive, za mogućnošću da započnu ispočetka, da ugrabe propušteno, ostvare snove koje su za života odlagali ili potiskivali. U tom obrnutom odnosu svetova, Sabirni centar ne nudi utehu, već ogledalo. Smrt ne donosi sigurnu mudrost, niti život garantuje smisao. Granica između ta dva stanja nije jasna linija, već zona stalnog preplitanja, nalik prostoru u kome se sabiraju iskustva, krivice, želje i iluzije – i živih i mrtvih, ispitujući na šta trošimo sopstveni život, koliko smo prisutni u njemu, i da li smo sposobni da ga zaista živimo dok još imamo tu privilegiju. Zato ova predstava ne govori samo o pojedincima, već o kontinuitetu: o onome što se prenosi, ponavlja i preoblikuje. Nije slučajno što se Sabirni centar u Narodnom pozorištu u Subotici postavlja po treći put. Svako njegovo novo izvođenje poklapalo se sa važnom prelomnom tačkom u životu ove kuće. Prvi put, komad je postavljen samo godinu dana nakon što je napisan, 1983. godine, u režiji Boška Pištala, najavljujući novu eru čitanja domaćeg teksta u srpskom pozorištu. Drugi put, 2007. godine, u režiji Andraša Urbana, predstava je igrana na sceni Jadran – iste godine kada je najveći deo stare zgrade Narodnog pozorišta srušen. Bio je to trenutak radikalnog prekida, ali i početak dugog procesa transformacije, preispitivanja i čekanja. Današnja premijera otvara novu zgradu Narodnog pozorišta u Subotici i time zatvara jedan dug ciklus, ali istovremeno započinje novi. Pojedinim dramskim umetnicima ovo je treći put da u svojoj matičnoj kući igraju ovaj komad, dok neki mladi glumci svojom ulogom u predstavi tek počinju karijeru u pozorištu. Kao i u samoj drami, ništa se ne završava konačno: prostor se menja, ljudi dolaze i odlaze, forme se ruše i ponovo grade, ali potreba za pozorištem, kao mestom susreta živih sa sopstvenim senkama, ostaje. Sabirni centar jeste podsetnik da ciklus života nikada ne prestaje. On se obnavlja upravo kroz pozorište: instituciju koja se menja zajedno sa svetom i ljudima, neuhvatljivo, nedokučivo i stalno iznova rađajući samu sebe. KRITIKE: https://www.nin.rs/kultura/vesti/106681/nin-na-premijeri-sabirnog-centra-u-np-subotica-tek-kad-umres-vidis-s-kim-si-ziveo?f