Izložba “AFTERIMAGE” Aleksandre Veljović

Posebno mesto zauzimaju crni radovi, u kojima motiv nije postavljen na tamnu pozadinu, već je uvučen u samu crnu površinu i pojavljuje se tek kao promena u teksturi, gustini ili načinu na koji prima svetlost. Vidljivost tako postaje promenljiva i zavisna od ugla, udaljenosti i vremena koje posmatrač provodi pred radom. Postavka uspostavlja odnos između velikog diptiha “Afterimage”, crnog pejzaža “Tišina” i grupe manjih formata u polumraku. Kretanjem kroz prostor svaki naredni rad nosi trag prethodnog, pa sama izložba proizvodi neku vrstu naknadne slike. Atmosfera nastaje u sporom prelasku između prepoznavanja i gubitka forme, dok ono što vidimo nikada nije sasvim odvojeno od onoga što je upravo nestalo. Aleksandra Veljović (1999, Kraljevo) je vizuelna umetnica koja živi i radi u Beogradu. Diplomirala je, a zatim 2026. godine završila master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Biljane Đurđević. Tokom proleća iste godine boravila je na École nationale supérieure des Beaux-Arts u Parizu, gde se usavršavala u ateljeu Tima Eitela. U tom periodu njen rad se usmerava ka gotovo crnim slikama i istraživanju odnosa između površine, svetlosti i opažanja. Njena praksa polazi od posmatranja botaničkog sveta i ličnog herbarijuma. Kroz uljano slikarstvo i crtež istražuje granicu između viđenog i zapamćenog, prisustva i odsustva, kao i trenutak u kojem se forma pojavljuje, a zatim ponovo rastvara. Od 2023. godine koordinira studentsku platformu Flu_OpenLab. Radove je izlagala u Beogradu i Parizu. ***************************  Izložba AFTERIMAGE Aleksandre Veljović – KATALOG *************************** Galerija Doma omladine Beograda Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00; nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi. ***************************  TEKST IZ KATALOGA IZLOŽBE „Pozajmljujući svoje telo svetu, slikar pretvara svet u slike.“ Maurice Merleau-Ponty, L’Œil et l’esprit, 1961 Šta ostaje od slike kada joj okrenemo leđa? Afterimage je optički trag koji se zadržava nakon što je prizor nestao iz vidnog polja. U radovima Aleksandre Veljović taj fenomen postaje način razmišljanja o slici: o onome što opstaje posle gledanja, promenjeno vremenom, sećanjem i samim činom opažanja. Na velikom diptihu Afterimage granica između biljnih oblika i pozadine ostaje nestabilna. Cvetovi, listovi i grančice pojavljuju se iz slojeva sivih tonova, a zatim se u njima ponovo gube. Površina je građena nanošenjem, brisanjem i prekrivanjem boje, pa svaki vidljivi sloj u sebi nosi i ono što je potisnuto. Slika ne čuva prizor tako što ga zaustavlja. Ona čuva njegovo nestajanje. Bilje pritom gubi botaničku određenost i postaje senka, mrlja, ostatak forme koju pogled pokušava da dovrši. Crni radovi ovu granicu vidljivog dovode gotovo do iščezavanja. Motiv nije postavljen na tamnu pozadinu, već je uvučen u samu crnu. Pojavljuje se tek kao razlika u gustini, teksturi ili načinu na koji površina prima svetlost. Potrebno je vreme da ga oko pronađe, ali ni tada se forma ne otkriva u celini. Sa promenom ugla ona ponovo nestaje. Vidljivo ovde nije trajno svojstvo slike, već događaj koji nastaje između površine, svetlosti i tela posmatrača. Zato crna nije znak praznine niti jednostavna metafora odsustva. Poput koncepta Outrenoir Pierrea Soulagesa, ona postaje aktivna materija kroz koju svetlost dobija oblik. Kod Veljović, međutim, taj susret ostaje tih i krhak. Svetlost ne razotkriva, već nakratko dodiruje motiv. Crna ga istovremeno skriva i čuva, uskraćujući mu neposrednu čitljivost kako bi opstao kao trag. U odnosu crne i biljne forme nastaje napetost između živog oblika i njegove gotovo potpune dematerijalizacije. Ono što povezujemo sa rastom, bojom i punoćom pojavljuje se kao senka sopstvenog prisustva. Postavka uspostavlja odnos između velikog diptiha Afterimage i Tišine, crnog pejzaža koji mu se ne suprotstavlja direktno i pojavljuje se kao njegov zatamnjeni odjek. Između dva rada nastaje vremenski razmak: dok se pogled kreće prema jednom, prethodni još ostaje u oku. Postavka tako proizvodi vlastitu naknadnu sliku. Nijedan rad ne posmatramo potpuno izdvojeno, jer svaki naredni susret nosi trag prethodnog. Kretanje se završava grupom malih formata u polumraku. Posle velikih platana, promena razmere zahteva približavanje. Posmatrač više ne stoji pred slikom kao pred prizorom koji može odjednom da obuhvati, već joj prilazi dovoljno blizu da razlike između crnog, površine i obrisa postanu gotovo telesne. Svetlo je zato sastavni deo izložbe. U ujednačenom polumraku slike postaju vidljive tek pri približavanju i postepenom prilagođavanju oka. Atmosfera izložbe nastaje u tom sporom prelasku između prepoznavanja i gubitka forme. Crna uvlači pogled u površinu, dok ga obrisi cveća na njoj zadržavaju. Ono što vidimo nikada nije sasvim odvojeno od onoga što je upravo nestalo. Bojana Jovanović