Javni prostor

Kontakt galerija SKC  i Galerija SKC U 20:00     Javni prostor         Glas: Dole gledaj. Prvi glas: Službeno lice, ono koje je skoro svako, ulazi u javni prostor. Glas: To je privremena lokacija. Treći glas: Privremeno izmešteno. Službeno lice: Ko je otkrio sliku, ko je sklonio zavesu koja je sakrivala sliku? Neću to da gledam, ajd što je slika, nego što su na njoj komunisti. Prvi glas: Nemojte mene, nisam sad u situaciji govoriti. Glas iz pozadine: Okačimo krstitelja. Pesnika za decu. Prvi glas: Mi smo došli da prodamo upotrebnu dozvolu, nismo tu zbog zavese. Glas iz pozadine: Da izdamo, ne da prodamo. Drugi glas: Oko podupirača, iza poslušnosti, glasovi koji dobacuju, naprežu se. Novinarka: Dozvola, mislim, šta je to uopšte? U ovom javnom prostoru? Žica u kutiji za cipele. Ko je to dozvolio? Glas: Nije to žica, to je slika žice, ali ne slika kao slika, nego štampa, ali na platnu. To je zastava. Time su nam ruke vezivali. Treći glas: Nije se desilo. Drugi glas: Hodalica, behaton ploče, u jednoj je telefon? Prvi glas: Službeno lice, koje je službenu radnju preduzelo. Glas: …zamolio da se ne snima. Novinarka: Da li je to fotografija nekog dela? Neke instalacije? Ili kolaž ili – jel ovo pridržava ili pripada? Službeno lice: Sačuvaj me bože. Ima li ovde pejzaža nekog? Svi u glas: Mala zlodela koja čine jedno delo. Prvi glas: U kutku discipline. Novinarka: Javni prostor se često konstruiše oko ritualizovanih slika bola, nasilja, srama… Glas iz pozadine: I sladoleda. Svi u glas: Manifesto. Nakon pada velikih carstava pojavile su se nove vlade koje su sebe shvatale veoma ozbiljno. Život je postao težak za revolucionare. Međutim, sladoled se prodavao i uživao kao da se ništa nije promenilo. Novinarka: Kao Lugar. Novinari koji su došli da snime optuženog za ratne zločine, kad su pitali gde se krije, bili su zatečeni kad su dobili odgovor da prodaje sladoled u centru glavnog grada… Kragujevca. Prvi glas:  Lugar, čuvar šume, šumar? Novinarka: Ne, Lugar, prodavac sladoleda, prvo ratni zločinac pa potom prodavac sladoleda. Lugar, logor, Lugar, Sivi Vukovi, Bosanski Šamac. Ispod tri metra smeća, na nekadašnjoj šljunčari na obali Save, grobnica. Svi u glas: Citat. Verovatno je šuma zarad jama posečena. Službeno lice: Možda je i zarad zgrada. Ne vidim od drveta zgrade. Ne vidim zavesu od slike. Glas: Ne vidim sladoled od hladnjače. Novinarka: Ubiti ljude iz čista mira. Službeno lice: Jedinstvena prilika da me otac i majka vide. Glas iz pozadine: ’nikad ponovo’ Treći glas: ’nikad ponovo nama’ Drugi glas: Ne zanima me ako ćemo u istoriju ući kao varvari. Službeno lice: Bravo. Drugi glas: Nisam to ja rekao već onaj Rumun. Treći glas: Mi nismo genocidan narod. Glas: Niža podlost. Glas iz pozadine: Ne razumem, kakva sad šuma. Službeno lice: Podelimo sve na svoje i njegovo? Prvi glas: Oterajmo nesposobne strance. Svi u glas: Tišina u kućama koje pljačkate. Službeno lice: Gospodo, polako lepo do autobusa, svoje stvari polako, nemojte žurit, ima vremena. Novinarka: Samo jedno kratko pitanje, dole ste sve ostavili? Glas: Sve. Novinarka: Šta je to sve Glas: Sve, život, sve, sve.       Slobodan Stošić (1989) je fiktivni umetnik. Bavi se savremenom umetnošću, s obzirom da ona može biti bilo šta. Dobitnik nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2012. godinu. Bio je član umetničke grupe Led Art i član Grupe za konceptualnu politiku. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Umro u Srbiji, živi u inozemstvu.