KOŠTANA - SAN - EROS -GREH - GOSTOVANjE U ALEKSINUCU

Borisav Stanković KOŠTANA SAN - EROS -GREH Adaptacija i režija.......................................................... Vladimir Lazić Total dizajn ………………………….…..........................… Sofija Lučić Kompozitor…………………………….........................….... Ninoslav Ademović Koreograf……………………….........................….………. Jelena Arsić Lektor………………………………………........................... Saša Latinović LICA ·Koštana .……………………….………...............................Jovana Božić ·Salče, mati joj…………………..………............................Tamara Tamči Toskić ·Mitka, brat Arsin…………………….…...........................Ivan Đorđević ·Hadži-Toma………………………........................................ Jonel Kuđija ·Stojan, sin mu…………………………............................... Miloš Đurović ·Kata, žena Hadži-Tomina……….…................................... Monika Boldovina Bugle ·Stana, kći Hadži-Tomina………….…............................... Jovana Andrejević Grujić ·Arsa, predsednik opštine…………..…...........................Fuad Tabučić ·Vaska, kći Arsina……………………................................ Vanja Radošević ·Magda, žena Markova……………...…............................... Sonja Radosavljević ·Grkljan, otac Koštanin……………….............................. Srđan Radivojević ·Galina................................................................................ Korina Troća Ana Nikolić, Višnja Radivojev, Tijana Atanackov, Milica Borovac, Milica Nikolin, Katarina Remenjak, Dunja Čokorilo, Ana Tadić, Jovana Olujić, Nikolina Borovac, Ana Cvetković, Vojislava Nikolić, Anja Bajić, Natalija Rosić, Đurica Gavrilov, Filip Marton, Miloš Nikolić, Mihajlo Slacki Radak, Dušan Đorđević, Dušan Živanov, Zoran Birač, Časlav Gvozdić, Livi Arman, Filip Marton,Igor Jovanović, Filip Vujičić, Arsenije Knežević, Mateja Markov - Gradsko Kulturno-umetničko društvo “Laza Nančić” Vršac sa predsednikom Pavlom Vlahovićem i umetničkim rukovodiocem Vladimirom Boškovićem Maska i šminka..................................................................Olivera Vojćešek Dizajn svetla..................................................................... Radomir Stamenković Video projekcije i fotograf........................................... Aleksandar Avramesku Klavirska saradnja........................................................... Dragan Đokić TEHNIČKA PODRŠKA: Tehnički direktor........................Dragoslav Dobrosavljević Organizator..................................Maja Jakšić Inspicijent/sufleri...................Merima Ogrizović, Ana Marić Majstor tona................................. Ilija Momirov Majstor svetla..............................Goran Ristić Rekviziter....................................Marko Topalović Dekorateri................................... Miodrag Marjanović i Nebojša Ilić Gardarober....................................Milica Lalić Krojački radovi........................... Stanika Lazić Vozač..............................................Čanković Dragan BORISAV STANKOVIĆ “Slađe je snevati, nego li zbilju gledati”. Borisav Bora Stanković Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 —Beograd, 22. oktobar 1927) srpski književnik, pripovedač, romansijer i dramski pisac, koga je Skerlić smatrao najvećim talentom srpske književnosti, svrstavan je u nabolje realiste, naturaliste ali i začetnike moderne srpske književnosti čija dela verno oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Iza njega ostalo je osebujno delo koje ga je bez obzira na klasifikacije učinilo jednim od najznačajnijih srpskih književnika i kojim su se nadahnjivali potonji velikani poput Ive Andrića ili Dučića. Stanković i Andrić imali su i slične sudbine. Najveći Vranjanac ostao je bez oca kao petogodišnjak, a Andrić sa samo četiri godine. Bora je i majku izgubio sa sedam, dok se Andriću to dogodilo kada je već bio odrastao čovek. Kao što je Baba Zlata brinula o Bori, o Andriću je brinula njegova tetka po ocu Ana, a obojica su ponikli na rubnim područjima Srbije. Bio je privržen realističkim tradicijama sa dozom simpatije prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisivao je tragične ličnosti koje propadaju kao poetične žrtve ljubavi i strasti, a upečatljivu sliku zavičajnog Vranja zauvek je sačuvao od zuba vremena. Detaljno se zadubljivao u raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, pa je stoga tako verno i oslikao likove poput Mitketa, Arse, Hadži Tome i mnogih drugih. Jovan Dučić ga je dobro poznavao i mnogo pisao o njegovom delu: "U našu dotle tako studenu priču, on je uneo vatre i krvi, mladosti i iluzije, duboke tuge i nerasudnog očajanja... Tako je on nesumnjivo, i do danas, najveći predstavnik naše rasne erotike". Književno delo Borisava Stankovića je, kako Dučić opisuje, jedna velika trubadurska knjiga, delo istinskog pesnika ljubavi i viteza srca. ”Niko se u njegovim pričama o starom Vranju ne povodi ni za čim drugim nego za ludilom srca i obešću krvi”, kaže Jovan Dučić i dodaje da su njegove priče samo balade o čežnji za ženom, čežnji od koje propada svet, i za koju nema leka. Tako su čovek i žena, prema Stankoviću, i danas, kao sutradan posle haosa, jedini stanovnici u vrtu božjem, sa njihovom praiskonskom ljubavi, i sa praiskonskim iskušenjem. ”Treba imati na umu da je ovaj fantastični sentimentalac odista živeo i umro nezasićen i očajan, sa velikom ranom na srcu, i sa uobraženim grehovima na duši. Ubijen, kao kakav ljubavnik, uhvaćen u preljubi!... Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima”, verno ga je opisivao Dučić i usput se pitao postoji li odista takav grad Vranje, kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmišljena tvrđava u kojoj živi samo njen pesnik sa svojim utvarama... Njegova Ciganka Koštana stvarno je postojala, a živeo je i njen Mitke kao i još neka lica iz njegovih priča. Stanković ju je opisao kao najlepšu ženu među južnjakinjama. Ova pevačica i igračica romskog porekla, koja je život posvetila pesmi zvala se Malika Emirović. Ovu romsku lepotcu iz Vranjske Banje Bora je oslikao živopisno uz ruse kose, belo lice, medne usne, zanosne kukove, bedra kao jedra, oči krupne kao u košute, zbog koje su vranjanski age i begovi "gubili glave i rasprodavali imovinu". Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima, a zbog lepote i šarma o njoj se nadaleko čulo. Svoj pravi život završila je proseći i moleći za pomoć dok ju je starost nemilosrdno sustizala. Stankovićeva Koštana živi i danas kada i legenda da ga je Malika i tužila sudu što je nju i njene ljubavi izneo na pozornicu, a ovaj slučaj mogao bi takođe svedočiti tome da se istinski velike stvari u književnosti ne daju lako izmisliti. Iako se svetu obraćao kroz svoje likove, njegove lične stavove i misli uglavnom su beležili njegovi prijatelji književnici. Sa novinarima je retko i nerado razgovarao, a do danas je sačuvan samo poslednji intervju koji je napravio Branimir Ćosić, a zabeležen je u Beogradu, 13. 8. 1926. “Ah, razgovori, intervjui”, govorio je preko duvanskog dima dubokim i tihim glasom. “Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?” pitao se Stanković u poslednjem razgovoru za novine samo godinu dana pre nego što se preselio u večnost. Da je napisana danas, Koštana bi možda bila angažovani komad o položaju žene ili Romkinje, međutim sagledavajući vekovni domet Stankovićevog dela i činjenicu da njegova “Koštana” još uvek predstavlja jedan od najizazovnijih komada za savremene pozorišne stvaraoce i gledaoce, više ne možemo sumnjati da se radi o vanvremenskom stvaraocu univerzalnog značaja. “Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg”, govorio je Borisav Bora Stanković. VLADIMIR LAZIĆ Vladimir Lazić (Zaječar, 1952) renomirani je pozorišni i televizijski reditelj. Režiju je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Dejana Đurkovića i Slavenka Saletovića. Na FDU je završio i postdiplomske studije teatrologije, a dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoju pozorišnu delatnost. Od 1972. godine aktivno učestvuje u dramskim radionicama i sarađuje sa alternativnim trupama u najrazličitijim istraživanjima – od klasičnih radionica do ekstremnih iskušenja. Bio je umetnički direktor Narodnog pozorišta “Sterija” u Vršcu, umetnički direktor i upravnik Narodnog pozorišta Timočke krajine “Zoran Radmilović”, upravnik Pozorišta lutaka “Pinokio”. Ostvario je više od 140 pozorišnih predstava, od kojih je za 20 dobio nagrade za režiju, a režirao je i igrane TV serije među kojima su i “Tajne običnih stvari”, “Kad na vrbi rodi grožđe”, “Sinđelići”... Jedna od njegovik kultnih pozorišna predstava "Cigani lete u nebo" Pozorišta na Terazijama ove je godine proslavila jubile - dvadeset godina od premijere. Njegove predstave igrane su u pozorištima u čitavoj zemlji i na mnogim scenama u inostranstvu. Sa Narodnim pozorištem “Sterija” u Vršcu, Vladimir Lazić sarađuje od 1988. kada na scenu postavlja delo “Nepodnošljivo lako” češkog pisca Vaclava Havela. 1995. postavlja Šekspirove “Vesele žene vindzorske”, a 2000. Sterijinog “Kir Janju” sa Tomislavom Pejčićem u glavnoj ulozi. Iste godine režira i monodramu Tomislava Pejčića “Ica šampion” prema tekstu Dušana Jaglikina. 2003. po motivima Goldonijevog “Lažljivca” režira predstavu “Ah to vreme uživanja”, a 2012. Nušićevu “Ožalošćenu porodicu”. Za Profesionalnu scenu na rumunskom jeziku pri NP “Sterija 2021. postavlja predstavu “Ljubavnici su večni” Aleksandra Konrada. “Koštana - San - Eros - Greh” prema delu Borisava Stankovića, osma je predstava Narodnog pozorišta “Sterija” u režiji Vladimira Lazića. NINOSLAV ADEMOVIĆ Ninoslav Ademović, srpski i romski kompozitor na muzičkoj sceni prisutan je više od 30 godina. Komponovao je preko 200 pesama, a kao aranžer u grupi Gorana Bregovića radio je više od 10 godina. Prepoznatljiv kao aranžer i kompozitor romske muzike, dugo je i blisko sarađivao sa Šabanom Bajramovićem. Dok su Bajramovića zvali kraljem, on je bio “princ romske muzike”. Ninoslav Ademović je svojevremeno komponovao i himnu tzv. "Nove Rusije" i tim povodom od predsednika Vladimira Putina dobio orden. Njegova muzika prisutna je u mnogim filmskim i pozorišnim ostvarenjima, a sa rediteljem Vladimirom Lazićem kao pozorišni kompozitor ostvaruje se u “Ribarskim svađama” Karla Goldonija u Bugarskoj, “Gospođi Ministarki” Branislava Nušića u Narodnom pozorištu Vranje, u mjuziklu “Bilo jednom u Banatu” zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, u predstavi “Mister dolar” Branislava Nušića, beogradskog Pozorišta na Terazijama itd. Ponosan je, kako kaže, što je ostao skroman, narodski čovek. Ovaj jedninstveni muzički umetnik je takođe potpuno samouk, a svoj talenat i odnos prema muzici objašnjava na sledeći način: „Nemam ni dana muzičke škole, a trudim se da prenesem emocije... Muzika leči sve, ona, verujte mi, ume da izleči skoro sve bolesti". SOFIJA LUČIĆ Sofija Lučić, (Vršac, 1987) kostimografkinja, scenografkinja i grafička dizajnerka, studije arhitekture za enterijer i unutrašnji dizajn završila je na Faklutetu za umetnost i dizajn u Beogradu, a scenografijom i kostimografijom bavi se od 2009. kada je u Narodnom pozorištu “Sterija” u Vršcu dobila prvi angažman u okviru predstave za decu “Baščelik” prema tekstu Milivoja Mlađenovića u režiji Tibora Vajde. Za 12 godina rada u pozorištu ostvarila se u 45 projekata kao scenograf i u 29 predstava kao kostimograf. U stalnom angažmanu je Narodnog pozorišta “Sterija” od 2012, a sarađuje sa pozorištima širom Srbije, regiona i inostranstva. Bila je umetnička saradnica niškog Pozorišta lutaka, Pozorišta lutaka “Pinokio”, beogradskog Pozorišta na Terazijama i Narodnog pozorišta Republike Srpske, a za total dizajn bila je zadužena u međunarodnom projektu “Ja nisam Antigona” u koprodukciji Narodnog pozorišta “Sterija” i holandskog Frindž festivala (2014). U moldavsko-rumunskom projektu “Amerika od kuće” prema tekstu Mirče M. Joneskua u režiji Đeronima Tina i Georgea Pope učestvuje 2019 - 2021. Za svoj rad višestruko je nagrađivana, a posebno izdvaja nagradu za kostim na 8. festivalu dječje umjetnosti FEDU - “Aidin maslačak” u Sarajevu 2022. Učesnica je više grupnih izložbi od kojih izdvaja kolektivnu izložbu umetnika skulpture (Galerija “Haos”, 2008), kolektivnu izložbu umetnika grafičkog dizajna (Galerija Cvijeta Zuzarić, 2011), izložbu industrijskog dizajna (Mikser festival, 2012), izložbu pozorišnog plakata (Sterijino pozorje 2021). Saradnica je autorskog tima stalne prirodnjačke postavke Gradskog muzeja u Vršcu - Apoteka na stepenicama i likovna saradnica stalne postavke Vršačkog zamka “Život u utvrđenju u srednjevekovnom Banatu” (Gradski muzej Vršac, 2023). Bavi se i grafičkim dizajnom i likovna je urednica Prve monografije o vršačkom glumcu - Ivan Vukov u izdanju Narodnog pozorišta “Sterija”. JELENA ARSIĆ Jelena Arskić (Beograd, 1974) balerina i koreografkinja, stalni je član baletskog ansambla Pozorišta na Terazijama od 1993. godine, gde danas ima status soliste. Igrala je kao solista u nacionalnom folklornom ansamblu „Kolo“ i bila stipendista američke škole Jacob’s Pillow (2013) gde je sarađivala sa brojnim brodvejskim plesačima i koreografima. U Pozorištu na Terazijama bila je asistent koreografa za predstave “Zona Zamfirova” i “Mamma Mia”, a koreografskim radom na televiziji, serijama i filmu bavi se od 1993. Učesnik je brojnih TV šou programa, koncerata i muzičkih spotova. Bavi se i pedagoškim radom. REČ REDITELjA SAN / EROS / GREH Opsesivna tema Stankovićevog dela je drama tragičnih ljudskih sudbina i romantičarska težnja za slobodom izbora življenja. Cela Koštana je tužna istorija zgaženih srca i promašenih života. U svakom od njih odigrava se večita tragedija, stara kao svet: čulna opsesija ženskom lepotom i priče izgubljenih ljubavi i promašenih života kao i tuga za prohujalom mladošću. Eros je ispoljen kao pomama za Koštanom ali i nadmoć Tanatosa naspram potisnutih osećanja koji vodi apsolutnoj društvenoj marginalizaciji. Na nama je bilo da se zapitamo: Može li čovek svoju čežnju za lepotom i slobodom da ostvari u uslovima patrijarhalnog ropstva? Vladimir Lazić 100 GODINA KOŠTANE U VRŠCU Projekat pod nazivom “100 godina Koštane” osim produkcije predstave u režiji Vladimira Lazića, osmišljen je kao interaktivni edukativni program za mlade Vršca koji se i pre gledanja predstave upoznaju sa značajem i mogućim aktuelnim značenjima jednog od najizvođenijih dramskih dela na našim prostorima. I u samu realizaciju predstave uključen je određen broj mladih ljudi iz gradskog KUD-a “Laza Nančić” koji imaju jedinstvenu priliku da se približe radu pozorišnih profesionalaca i steknu uvid u to kako stvaralački proces funkcioniše sa unutrašnje strane pozorišne zavese. Ovaj program predstavlja okosnicu vršačke pozorišne sezone 2024/25. u kojoj se želi privući što veći broj mladih. Slogan projekta odnosi se na jedno od najznačajnijih dela domaće kulturne baštine i sa ciljem da mladu publiku okrene domaćoj klasici i srpskoj kulturnoj baštini. Ove godine navršava se tačno sto godina od prvog objavljivanja ovog najizvođenijeg dramskog dela na našim prostorima, ovaj program je kreiran kao znak obeležavanja svojevrsnog jubileja. Stanković je “Koštanu” napisao kada je imao oko 24 godine, a ona se izvodi još od 1900. Drama je međutim više puta prepravljana sve do konačne verzije koja je kao zasebna knjiga objavljena 1924. Ivan Đorđević V .d. direktora NP “Sterija”