MUZEJ ŽIVIH LJUDI

MUZEJ ŽIVIH LJUDI Režija: Ljuboslav Majera Dramaturg: Goran Ibrajter Muzika: Vladimir Agić Igra: Jovica Jašin Zahvaljujem se mom pokojnom ocu Ivanu, koji je kroz svoje ćutanje prozborio tri replike nama –sinovima a koje sam morao (bez odobrenja D. Jovanovića – takođe pokojnog) da ukomponujem u ovaj omaž posvećen svim stradalnicima svih vremena! Hvala im! Ljuboslav Majera, reditelj Dragoljub Jovanović, oficir srpske kraljevske vojske, preživeo je nemački vojni logor, a zatim i komunistički logor na Golom otoku. Njegovi golootočki memoari neuporedivo su svedočanstvo o logorskim strahotama kod nas. Njihov rukopis sam ja otkrio čitaocima i objavio ga kao nezaobilazno delo. Ono je i jedno od srca mojih Gatanja po pepelu. Prema njemu stvorena je sad pripovedna predstava, prva takva u Srbiji i koja će vas ostaviti bez daha. Ne propustite je. Jovica Aćin, književnik Goli otok je svakako jedna od tamnih mrlja naše istorije. Mrlja o kojoj se dugo i teško ćutalo. Tabu. Najhrabriji su progovorili tek tri, četiri decenije nakon samog zbivanja. Najjednostavnije rečeno, u pitanju je obračun među komunistima – sledbenicima tvrde, staljinističke struje i onima koji su se opredelili za socijalizam sa ljudskim likom. No, ostavljamo istoričarima da se bave suštinom tog fenomena. Dragoljub Jovanović spada u red onih koji su morali progovoriti. Njegova dvotomna knjiga Muzej živih ljudi, koja je poslužila kao osnova za tekst istoimene monodrame, ako je treba žanrovski odrediti, nalazi se u prostoru između prozne literature i dokumentarno-istorijskog zapisa. Ona ne zalazi toliko u ideološka razmatranja, u rasprave ko je u pravu, a ko u krivu. Jovanović fokus stavlja na ljudsku dimenziju čitavog zbivanja. Njega zanima pre svega ko je u paklu Golog otoka sačuvao obraz i čovečnost, a ko se pokazao kao zlikovac i nečovek. Pitanje koja i čija vizija socijalizma je bolja, ispravnija kod njega tek provejava. U krajnjoj liniji, on nam do konca svoje povesti ne otkriva da li se distancirao od staljinizma, ako je to uopšte i bila njegova ideološka matrica. Opravdano se danas može postaviti pitanje koga još uopšte interesuje Goli otok, kad smo se kao društvo odrekli socijalističkog puta pre više decenija. Možda samo neposredne sudeonike, ali malo je njih danas među živima. Ili njihove bližnje koji su bili neposredni svedoci njihove patnje koja se i te kako nastavila nakon godina same robije. Nisam od onih koji smatraju da je ovo tema koju treba odložiti u fascikle. Pri tom sam svestan da koncepcijske rasprave o oblicima socijalizma malo koga danas dotiču, osim ljudi u stručnim krugovima. Goli otok pažnju zaslužuje kao metafora, kao jedan od pojavnih oblika one mračne strane čoveka i čovečanstva. A kako drugačije sagledati pojavu da se na gulag reaguje gulagom? U tom kontekstu ima smisla baviti se ovim fenomenom i danas, jer nas se tiče. Da nam se nešto slično ne ponovi i da ne budemo ponavljači kod prilježne učiteljice Istorije. Goran Ibrajter, dramaturg