Po motivima drame Luca Hibnera: Greta, stranica 89 (19)

GRETA, stranica 89 Po motivima istoimene drame Luca Hibnera Režija i adaptacija: Olja Đorđević Igraju: Glumica: Suzana Vuković Glumac: Miloš Stanković Autorski tim: Kompozitor: Pavle Zvekić Scenografkinja: Marija Kalabić Kostimograf: Marko Marosiuk Koreografkinja: Ista Stepanov Dizajner svetla: Nikola Marinkov Lektor: Saša Latinović Inspicijentkinja i suflerka: Vesna Galešev Prevod: Jovan Ćirilov Šef scene: Daniel Bagi Majstor svetla: Nedo Ilić Majstor tona: Ištvan Nemet Dežurni dekorater: Miroslav Golić Rekviziterka: Darinka Gavrić Frizerka: Ana Tot Garderoberi: Vesna Kričković, Damir Branković Izrada dekora: Dušan Pilipović, Robert Sebenji, Tibor Takač Izrada kostima: Magdolna Čaki, Gordana Milunović, Sava Stefanović Treća premijera u sezoni 2022/23. Premijera: 24. februar 2023. Predstava traje 90 minuta. O delu: Hibnerov komad Greta, stranica 89 premijerno je izveden 1997. u Berlinu. Od tada je doživeo brojna izvođenja širom sveta. Duodrama u kojoj dvoje ljudi, reditelj i glumica, pokušavaju da dođu do rešenja za scenu iz Geteovog Fausta, poslužila je Hibneru za finu disekciju i razotkrivanje različitih pozorišnih klišea i mehanizama. Sam Gete sigurno ne bi mogao da pretpostavi da će scena na stranici 89 iz njegovog komada, u kojoj je njegova protagonistkinja Greta sama na sceni sa kutijicom za nakit, poslužiti mnogo godina kasnije kao siže za odličnu i plemenitu komediju o potrazi za smislom pozorišta i umetnosti kao takve. „Tako je sparno, tako ustajalo“, ovom Gretinom rečenicom počinje ta scena i izražava stanje duha kod Getea 1829. godine u Braunšvajgu, kod Hibnera 1997. godine u Berlinu, kao i u čitavom umetničkom svetu 2022.godine. Tačnost kojom je Hibner izabrao ovu scenu dokaz je bistrog uma i neiskvarenog instinkta. Tragična pozadina dobro poznate emocije, preuveličana je do podsmeha. U nekoliko kratkih scena, razotkrivaju se svi arhetipi pozorišnog sveta i publika ima priliku da uradi ono što najviše voli – da zaviri iza kulisa i vidi šta se to tamo tačno dešava. Kakvi su ljudi u pozorištu, kako im uspeva da nauče toliko teksta, šta tačno rade „oni drugi“ : reditelj i ostali saradnici, da li stvarno toliko piju, da li su stvarno reditelji i glumice u vezi, kakav je to svet... Toliko pitanja koja možda imaju, a možda i nemaju jednostavan odgovor. Možda je jedan od odgovora ono što je Gete napisao o glumcima (što se može primeniti i na ostala zanimanja vezana za pozorišnu scenu): „ Sa koliko žara se oni suprotstavljaju jedni drugima! I samo najsitničavije samoljublje, samo najprizemniji lični interes može da ih natera da se udruže oko iste stvari. Tu nema govora o zajedništvu. Svaki tu zahteva respekt bez pogovora, svaki je osetljiv na najmanju kritiku.“ Reč rediteljke: U skoro svakom drugom komadu, dramski tekst je polazna tačka za predstavu koju publika na kraju gleda. Ovde je Geteov tekst polazna tačka za drugi dramski tekst koji nam neće doneti predstavu, već ono što publici uglavnom ostane nepoznato – sam proces rada na predstavi. Hibnerov komad je oličenje istinske, duboke, ljubavi prema pozorištu i svemu što ono predstavlja. U tim različitim pokušajima i pristupima, uz neophodnu dozu humora, ovde isplivavaju sve neuroze, osetljivosti, svi kaprici, svi talentovani i manje talentovani primerci pozorišne branše. U vremenu koje je brže od sveta na pozorišnim daskama, gde se iz sezone u sezonu svaki put preispitujemo kakva je budućnost pozorišta i da li je ima, gde televizija dobija sve bitke svaki dan, važno je raditi komad koji publiku uvlači duboko u čarobni svet na pozorišnoj bini. Lako je smejati se klišeima i tipovima, ali u dubini Hibnerovog komada leži istina da smo svi u potrazi za tom škrinjom sa blagom, kao i da svaka rečenica može da znači nešto sasvim drugo, zavisno od namere onoga koji je govori, kao i od uha i srca onog koji je sluša. Sve na sceni, kao i u životu, pitanje je motivacije. Zašto nešto radimo, šta želimo time da postignemo, ko šta zna, šta je ono što sami znamo i zašto smo uopšte tu? Zato je osnovna tema: da li je pozorište samo sebi dovoljno i kakva je njegova budućnost? Ovaj tekst i ova predstava su ljubavni omaž pozorištu, naizgled prepun preterivanja, koje proističe iz istine. Topla, duhovita i turbulentna priča o procesu stvaranja. Narodno pozorište Subotica srdačno zahvaljuje na podršci: Kompanijama Gorki list i Voda Voda, Vinariji Podrum Tošići, Pivari Patuljak i Pabu Samo pivo, Destileriji Raičević, Parfimeriji Signal Plus, Piceriji Boss, fabrici Pionir Subotica, Cecinoj poslastičarnici, Mlekari Subotica Imlek i Optičarskoj radnji Optic Line