REČE MI JEDAN ČOEK ĆERAĆEMO SE JOŠ

REČE MI JEDAN ČOEK, ĆERAĆEMO SE JOŠ KAD BUDEM MLAĐI Tekst: Matija Bećković Režija: Petar Božović Igra: Petar Božović Scenograf: Boris Maksimović Predstava „Reče mi jedan čoek, ćeraćemo se još kad budem mlađi“ je nastala po delima našeg čuvenog pisca i akademika, Matije Bećkovića („Reče mi jedan čoek“, „Ćeraćemo se“ i „Kad budem mlađi“). Glumac Petar Božović potpisuje adaptaciju i režiju, a i glumi u ovoj monodrami. Scenograf Boris Maksimović je zadužen za kostim i scenografiju. Autentičnog izraza i jezika jedne usmene civilizacije, gde je jezik mnogo više od sredstva sporazumevanja, ova monodrama, kao i Bećkovićeva poezija, otkriva specifičan duh, filozofiju i mentalitet jednog naroda, oplakuje njegove borbe i stradanja, duhovita je kritika njegovih ćudi i tvrdoglave naravi, večite potrebe za obračunavanjem s drugima, njegovih maštanja o tome šta će da bude kada dođe vreme koje ne može doći. Akcenat ove predstave je isključivo na samom glumcu i njegovom govoru, intenzivnoj i uzbudljivoj interpretaciji Petra Božovića, čime se naglašava i ističe sva snaga i emocija ovih poema. Kako Petar Božović voli da kaže, u ovoj „triptih“ monodrami ima smeha, gorkog smeha, tužnog smeha, tužbalica, grohotnog smeha i smeha samom sebi, što je čovek današnjice odavno zaboravio da radi. U ovoj predstavi smeha nikada ne nedostaje, a prekidaju ga samo aplauzi upućeni legendi našeg glumišta i njegovoj nenadmašnoj interpretaciji Bećkovićevih stihova. Tri poeme Matije Bećkovića, znalački je odabrao i adaptirao za pozornicu bard srpskog glumišta, Petar Božović, a monodrama upotpunosti odgovara aktuelnoj opsesiji savremenog čoveka: „Ćeraćemo se još“, zasiniva se na sučeljavanju dve neprijateljske skupine („Mi“ i „Oni“) i predstavlja umetnost verbalnih varijacija na temu sukoba koji niti imaju početak niti kraj. Sve vreme govori se o čovekovoj potrebi da se sukobljava sa drugima, pa da i čitav život provede u osmišljavanju strategije i taktika tog obračuna. „Reče mi jedan čoek“ je smeštena u Rovcima u Crnoj Gori, gde je nastala cela jedna usmena civilizacija čija je filozofija jezik, a jezik pamćenje. U Rovcima se ništa ne događa osim u jeziku. Reći nešto smisleno najveća je zadužbina. „Kad budem mlađi“ neprestano je maštanje junaka o tome šta će biti kad dođe vreme koje ne može doći i kada će se desiti ono što ne može da se desi.