Univerzalni rečnik prostora

Katarina Drenjanin Kao što Gaston Bašlar piše o ormarima, fiokama, pretincima, kovčezima, komodama, kredencima, kolevkama kao o „predmetima-subjektima“, tako se i u radu Katarine Drenjanin susrećemo sa ovim objektima kao da su subjekti. Oni su brižljivo odabrani, prikupljeni, a zatim postavljeni od strane umetnice tako da artikulišu prostor kao scenu. Međutim, pre nego što ta scena postane „javna“ i otvorena za publiku, ona nastaje u vlastitom ateljeu, koji tako postaje mesto promišljanja i proživljavanja ovih „objekata-subjekata“ kao nosioca vremena, memorija, priča povezanih za ličnu i porodičnu istoriju i geografiju. Upravo zato što ovi predmeti drže i „sadrže“, oni funkcionišu kao čuvari svega onoga što materijalno i imaterijalno konstituiše naš intimni svet. Katarina ih koristi kao dispozitive za postavljanje pitanja o vlastitom identitetu, o vlastitom afektivnom okruženju i o svim onim događajima koji su uticali na remećenje strukture tog okruženja. Ona gradi svoj rad kao neku vrstu dnevnika, koristeći predmete kao reči; „organizuje“ ih u prostoru kao semantičke jedinice koje dobijaju karakter subjekta. Dobrila Denegri